Na samo sedam kilometara od Valjeva na živopisnom brežuljku okružen stoletnom šumom i pašnjacima nalazi se manastir Ćelije, a nesto dalje (4 km) manastir sv. Nikolaja u Leliću.
Najstariji sakralni objekat ovog predela je, nesumljivo, manastir Kelije (Ćelije), smešten u jednoj većoj luci u klisuri reke, na levoj obali, šest kilometara južno od Valjeva, u živopisnom okruženju. Iznad njega se nadvijaju Ćelijske strane i Kaluđersko brdo. Manastirska crkva je veoma stara i više puta rušena, paljena i obnavljana, takođe i više puta doziđivana i živopisana. Posvećena je Sv Arhangelima. Više puta je menjana uloga ovom hramu. Bio je, u svojoj istoriji, i manastir i crkva i škola, čak i ratna bolnica u I srpskom ustanku. Prava starost je još neutvrđena jer su izostali temeljiti, arheološki radovi na objektima i oko njih gde kako se čini stoje neki temelji još neispitane starosti.
Manastir Sv. Nikolaja u Leliću prvobitno bio crkva a nakon prenosa moštiju Sv. Nikolaja Velimirovića (12.05.1991.) iz Libertvila (USA) u ovu njegovu zadužbinu, rodila se ideja da se tu osnuje muški manastir. Prema J. Popoviću, ovo je druga (duhovna) prestonica srpstva, sa Sv. Nikolajem, odmah posle Rasa i Sv. Save. Hram je zidan 1927/29. godine a zvonara do 1930. Konak u dvorištu je završen tek 1955. godine uz silno ometanje gradnje od strane ondašnjih vlasti i uz neviđenu upornost graditelja.
Na Gradcu je izgrađena prva hidroelektrana u Srbiji i to na prostoru kod samog ušća u Kolubaru, sa desne strane, na mestu nekadašnje vodenice prote Mateje Nenadovića a zaslugom njegovog unuka Mate Nenadovića. To je, u početku, 1899. ili 1900. bila monofazna produkcija 12 kilovata jednosmerne struje ali već u rukama novog vlasnika, Svetozara popovića koji je ubrzo, prodaje engleskom inženjeru R. Finiju (Finey). Ovaj je pretvara u elektranu naizmenične struje uz upotrebu Francis-ove turbine. Elektrana je imala zadatak da osvetljava severnu polovinu Valjeva – onu na levoj obali Kolubare. Još jedna hidroelektrana (četvrta u Srbiji) je podignuta 1902. godine, uz koncesiji na lokaciji Degurić. Oprema je nabavljena iz Češke (Praga) i to ona, naizmenične struje, od 80 kw. U kasnijem periodu ova hidroelektrana je došla u ruke Unkovića, te su se obe elektrane vodile kao „Unkovića centrale“ a ova, u Deguriću je imala zadatak da osvetljava južnu polovinu Vajeva – onu na desnoj obali kolubare. Hidroelektrana u Deguriću je sačuvana i rekonstruisana uz remont mašina tako da i danas može da proizvodi struju. Tim kulturološkim objektom upravlja ugostiteljsko preduzeće „Sloga“ koje je uz nju izgradilo i ribnjak pastrmke malog kapaciteta.